Exterritories.

There, Now & Other Stories

A Contribution to Marko Stojanović’s Exterritories

The idea of territory—essentially physical space cum the mental space of jurisdiction, sovereignty and, ultimately, State—is, without a doubt, determined by relations of Power; it is, as well, a component of Power.¹ Extraterritoriality, which Stojanović chooses as the focus of his exhibition, on the other hand, bears contradictions and weaknesses that render it a different notion altogether, one freed from such a direct dependency on Power, as well as the traps which could entail from its interpretations, giving way to a more direct—if not also more honest—recognition of the hidden, often unexpected potentialities of objects and actions produced by humans.

This might sound false: after all, as well as being a function of territoriality (and territory), extraterritoriality is also seemingly deeper embedded into the legislative and the bureaucratic than territory itself. The state of being exempted from the jurisdiction of local law, usually as the result of diplomatic negotiations, historically it has applied primarily to individuals, as jurisdiction was usually claimed over peoples rather than over lands.² So: where lies the freedom?

In the contemporary world—one of a ‘Lawn Closed’ tape;³ a Canadian company selling canned air to people living in China; luxury housing complexes taking over cities as workers lose their lives building them, the homeless freeze in the streets and tenants are forced to leave their homes of many years due to direct consequences of the whims and actions of AirBnB, Amazon, Google, and other mammoth corporations playing governments; shutting off streetlights and creating walls out of stopped tram-cars so protestors in the streets can’t be seen; privatization of public spaces; fencing-off and concrete casting the river-beds; cutting down trees in cities to make way for the aforementioned and other developments⁴ (as is currently taking place in Belgrade); security guards and dogs controlling entrances to squares and plazas; and a non-stop co-option of any and all kinds of struggle and suffering for commercial needs—moments of defiance can often be surprising, unexpected.

The answer to where the freedom lies in extraterritoriality is, then, perhaps—in its very weaknesses: extraterritoriality implies an exemption from, a non-, an otherness, an ad acta to its very own (territorial) self. It is not from the top, the powerful, the territorial that this freedom comes, albeit within its framework: it is from the weak points, from the bottom, from the common, the usual, the everyday; from the lived, social space, where, by mistake or by design, we occasionally choose to shutter, question, and ultimately change the given conditions we live in; it is here that we find, and practice, these exemptions, these exterritories we had claimed for ourselves: from small gestures of reappropriation (as in: taking back), all the way to the revolutionary act.

What Stojanović’s Exterritories particularly succeeds in is recognizing these instances, and then pairing them, simultaneously emphasizing both their particularities, and their shared, universal aspects. One of the central pieces of the exhibition, Exterritories XV, was shot in Belgrade, only several meters away from the exhibition space. In it, as if through the bars of a golden cage (it is still undetermined which side of those bars we, the viewers are on), we observe Europe and its surroundings at night, as seen from space. Paired with a prescription of “fifty milligrams of Zoloft daily” from Cards Against Humanity (to treat, perhaps, Europe’s own ‘humanity?’), the piece not only hints at the false promises of the continent’s politics, felt and faced everyday by the citizens of its peripheries (including the citizens of Serbia, as well as much more unfortunate ones), but also the immediate (and yet, just as universal) saturation of open ‘public’ spaces with imagery, which is more often than not commercial. Another valuable—and closely related—example can be found in Exterritories XVIII. The first image shows a picture of a model of ancient Rome, and the second a pile of miniature polypropylene tanks, also a familiar board game artifact (Risk); the model of Rome seen in the former was ordered by the fascist leader Benito Mussolini in 1933. Once paired with the tanks, it opens up a whole other layer of interpretation and significance, instantly referring to the global rise of the (‘new,’ ‘alt,’ etc.) right, but also the almost militant takeover of space from positions of Power, be it in Rome, Belgrade, New York, or any other major city in the world.

The reason these pairings work so powerfully is because Stojanović insists on looking at both endpoints and both directions of this struggle, documenting the instances of extraterritoriality from bottom-up, and assertions of power (extraterritoriality in the non-appropriated sense) against it alike. The artist describes these images as “zoomed exterritories” in which “humans have performed unique acts, improvisations or solutions,” and, even though they exude the melancholy of a dead-end, we should choose to believe that is only partly so. With its photographic footnotes, almost celebrating the production of the most mundane, what Exterritories undoubtedly provides us with is a way to view the contemporary landscape of production, spatial practice, and potentiality of the everyday, only if we choose to accept it, and keep it in mind.

If so, Exterritories, then, offers a whole optician’s store of glasses with different lenses, for different situations and different contexts to anyone who accepts them, thus also accepting the joy and the responsibility of looking for the extraordinary in a reading of the mundane. (I cannot but mention my favorite among the pairs: when juxtaposed with a collection of coins tossed into water presumably for a wish-making tradition, a mere mint candy becomes an eerie signifier of imperialism, and all of its cruelties⁵).

We shouldn’t claim that Exterritories delves into the production of social space, resistance, defiance—but, it doesn’t attempt to do that, either. What it does is allow and invite to a reading of spaces, actions, and objects of the landscapes of our everyday. With its observations and their superposed footnotes, Exterritories also dissects the notions of territory (as a function of power), place (as the point of one’s intervention) and space (as the carrier of the potentiality of the everyday, and beyond). And with that, it does encourage us to recognize and reexamine the exterritories we live in, as well as those we ourselves create.

Uroš Pajović

^{1 Elden, Stuart. The Birth of Territory. Chicago, IL and London: University of Chicago Press, 2013.
2 Cassel, Pär. Grounds of Judgment. New York: Oxford University Press, 2012.
3 Exterritories V.
4 Exterritories III.
5 Exterritories XIV.}

Tamo, sada i druge priče

Prilog Eksteritorijama Marka Stojanovića

Идеја територије – физичког простора којем је придодат ментални простор јурисдикције, суверенитета и, коначно, Државе – без сумње је одређена релацијама Моћи; истовремено, она је и компонента моћи.¹ Са друге стране, екстериторијалност, коју Стојановић бира као фокус своје изложбе, садржи контрадикције и слабости које је чине у потпуности другачијим појмом, ослобођеним такве директне зависности од Моћи, као и од замки које би могле да произађу из интерпретацијa те и такве Моћи. Стога, она омогућава директније – ако не и искреније – препознавање скривених, често неочекиваних потенцијалности објеката које стварамо и дела које чинимо.

Ово би се могло учинити нетачним: на крају крајева, осим што је функција територијалности (као и територије), екстериторијалност се, такође, чини дубље уроњеном у легислативно и бирократско него сама територија. Стање изузетости од јурисдикције локалних закона углавном услед дипломатских преговора, кроз историју је првенствено примењивано на индивидуе, јер се јурисдикција односила на народе, а не на тло.² Где се, онда, налази слобода?

У савременом свету – свету тракa са натписима попут Lawn Closed („Травњак је затворен“);³ канадских компанија које продају конзервирани ваздух становницима Кине; луксузних стамбених комплекса који преузимају градове док радници губе животе градећи их, бескућници се смрзавају на улицама, а станари бивају приморани да напусте своје дугогодишње домове, све услед хирова и потеза Ербиенбија, Амазона, Гугла, и других мамутских корпорација које изигравају владе; гашења уличних светала и прављења зидова заустављеним трамвајима како би се сакрили демонстранти на улицама; приватизације јавних простора; ограђивања и бетонирања речних корита; сече дрвећа у градовима како би се омогућили горепоменути и многи слични пројекти⁴ (као што је тренутно и у Београду случај); радника обезбеђења и паса који контролишу улазе на тргове и платое; и непрестане апропријације борбе и отпора искључиво у корист комерцијалних потреба – тренуци пркоса могу да буду изненађујући, неочекивани.

Одговор на питање „Где се налази слобода“ у екстериторијалности је, стога, можда – управо у њеним слабостима: екстериторијалност имплицира изузеће од, другост, ad acta, негацију сопственог (територијалног) себе. Ова слобода не долази одозго, са врха, од моћи, иако оперира у истим оквирима: напротив, она потиче из слабих тачака, одоздо, из заједничког, уобијаченог, свакодневног; из живљеног, друштвеног простора где, каткад случајно, каткад намерно, повремено одаберемо да разбијемо, преиспитамо и, коначно, променимо дате услове у којима живимо; управо овде проналазимо и практикујемо ове изузетке, ове екстериторије које смо прогласили својима: од ситних гестова реапропријације (у смислу: узимања назад), све до самог револуционарног чина.

Оно у чему Стојановићеве Екстериторије нарочито успевају јесте препознавање оваквих инстанци и њихово упаривање, истовремено наглашавајући њихове јединствености и заједничке, универзалне аспекте. Један од централних радова на изложби, Екстериторије XV, снимљен је у Београду, свега неколико метара од изложбеног простора. Као кроз решетке каквог златног кавеза (још увек није сасвим јасно са које стране тих решетака се налазимо ми, посматрачи), видимо Европу и њено окружење, ноћу, из свемира. Упарен са рецептом за „педесет милиграма Золофта дневно“ из игре Кардс агенст Хјуманити (како би излечио, можда, „хуманост“ Европе саме?), овај призор не само да указује на лажна обећања политике овог континента, осетна и доживљена свакодневно међу грађанима њених периферија (укључујући грађане Србије, али и друге, оне у још неповољнијим положајима), већ и непосредну (па ипак, универзалну) засићеност отворених, „јавних“ простора сликама, најчешће комерцијалним. Још један драгоцени – и блиско повезани – пример налази се у Екстериторијама XVIII. Прва слика приказује макету старог Рима, а друга гомилу минијатурних тенкова од полипропилена, још једног артефакта из друштвених игара (Ризико); макета Рима наручена је од стране фашистичког вође Бенита Мусолинија 1933. године. Упарен са тенковима, овај призор отвара читав низ интерпретација и значења, истог тренутка се реферишући на глобални раст („нове“, „алтернативне“, итд.) деснице, али и скоро милитантно преузимање простора од стране позиција моћи, било у Риму, Београду, Њујорку, или било ком већем светском граду.

Разлог зашто ови парови тако моћно делују је то што Стојановић инсистира на посматрању оба краја и оба смера ових сукоба и борби, документујући подједнако инстанце екстериторијалности одоздо нагоре, и наметања моћи (екстериторијалности у неапропријативном смислу) насупорот њима. Уметник ове призоре назива „зумираним екстериторијама“ у којима су „људи извршили јединствене чинове, импровизације и решења“ и, мада одају јасну меланхолију ћорсокака, треба веровати да је то само делимично случај. Уз своје фотографске фусноте које скоро као да славе производњу најсвакодневнијег, оно што Екстериторије засигурно нуде је начин сагледавања савременог пејзажа производње, просторних пракси, и потенцијалности свакодневног; на нама је да га прихватимо, и држимо у виду.

Ако је тако, Екстериторије онда свакоме ко их прихвати нуде читаву оптичарску радњу наочара са различитим сочивима, за различите ситуације и контексте, тиме такође прихватајући како радост, тако и одговорност увиђања изузетног у читањима свакодневног. (Не могу а да не поменем свој омиљени међу паровима: суочена са колекцијом новчића бачених у воду – претпостављамо као део традиције замишљања жеља – пука минт бомбона постаје језив означитељ империјализма, и свих његових окрутности⁵).

Не би требало тврдити да Екстериторије до детаља обрађују теме као што су друштвени простор, отпор, пркос – али, оне то ни не покушавају. Оно што дозвољавају, и на шта позивају, јесте читање простора, деловања, и објеката у пејзажима наше свакодневице. Својим опсервацијама и њиховим фуснотама, Екстериторије такође сецирају појмове територије (као функције моћи), места (као тачке нечије интервенције) и простора (као носилаца потенцијалности свакодневног, и више од тога). И, тиме, охрабрују нас да препознамо и преиспитамо екстериторије у којима живимо, као и оне које сами стварамо.

Урош Пајовић

^{1 Elden, Stuart. The Birth of Territory. Chicago, IL and London: University of Chicago Press, 2013.
2 Cassel, Pär. Grounds of Judgment. New York: Oxford University Press, 2012.
3 Екстериторије V.
4 Екстериторије III.
5 Екстериторије XIV.}